Sa Reebokom do cilja

Nedavno sam pročitala, U maratonu, kao i u životu, svako trči svoju trku. Međutim, desi se da neko dobije priliku, a ja sam imala tu čast, da trči tandem trku.
Dva srca, dva para nogu, četiri ruke ali jedan ritam... I četiri oka, dva koja vide i druga dva koja ne vide ali veruju i prepuštaju se.
Marko je slep od rođenja.
Ne mogu reći da smo se slučajno upoznali, jer slučajnošću ljudi nazivaju uzročno posledične odnose koje ne razumeju. Hajde da kažemo da sam potajno želela da budem podrška nekom, ko ne može bez asistencije da se bavi sportom i da pokušam da budem motor koji će u nekome pokrenuti energiju i volju za postizanjem sportskih uspeha.
Treninge smo započeli poslednjeg dana maja ove godine. Dan pred polazak na moju trku na Staroj planini. Mene je očekivao ultramaraton od 108km, za koji sam se pripremala celu prethodnu godinu. Na prvom treningu Marko je bez problema istrčao 6km i ja sam zaista bila prijatno iznenađena. Kao što sam pisala o mojoj Staroj i trci, postoje trke koje završavaš i trke iz kojih učiš, ja sam iz trke na Staroj i povrede zgloba koja mi se desila, naučila puno. Trka je za mene bila završena na 82. kilometru. Međutim, povreda je u danima nakon trke usporila treninge sa Markom. On je bio spreman, ja sam bila nestrpljiva i u glavi nisam mogla da se pomirim da ne mogu da treniram punog intenziteta. Jun je prošao tako, u raskoraku sa željama i mogućnostima.
Početkom jula predlažem Marku da postavimo neki cilj, da možda isplaniramo neku trku na 10km, za početak. Već nakon dve nedelje, pojavili smo se na trci Gradskih trkača, tek da Marko oseti atmosferu i da se malo upozna sa drugarima na stazi. Bio je vrlo uzbuđen i nije verovao da ćemo bez problema završiti trku. Naš prvi zajednički uspeh, te večeri, glasio je 59 minuta za 10 km. Bili smo zadovoljni i to veče odlučili da pokušamo da se spremimo za polumaraton, krajem septembra.
Kada govorimo o sinhronom trčanju, koje otvara jedan potpuno novi svet, možemo govoriti i o naporu, hrabrosti i poverenju onoga koji prati ali i o naporu i odgovornosti onog koji vodi, jer pored fizičkog napora mora misliti i na podlogu po kojoj se trči, prolaznike, usklađivanje pokreta tela... Kompleksan rad ali i vredan.
Dani u toku leta su prolazili aktivno, sa tri treninga nedeljno, kilometraža je rasla a mi smo se osećali snažniji i sa više samopouzdanja. Marko je s vremena na vreme pokazivao sumnju u to da li će moći da istrči svih 21km ali ja ni trenutka nisam sumnjala. Volim da verujem u ljude i njihove potencijale, pre nego oni sami u sebe poveruju. Put koji sam ja prošla, time što sam u kasnijim godinama ušla u svet trčanja, maratona i ultramaratona, daje mi iskustvo u svojevrsnom procesu samoterapije kroz trčanje. Svesna sam da se sa svakim korakom i kilometrom više, povećava i vera čoveka u sopstvene mogućnosti i uživam u tome da gledam ljude kako guraju svoje granice, upisujući time nove koje su daleko od onih na početku.
Na startnoj liniji 30. septembra ,samo smo čekali znak da krenemo. Na stazi smo imali veliku podršku prijatelja na stazi, koji su nam dodavali vodu i okrepu i trudili se da oslobode put pred nama. Sanjala sam i nadala sam se da možemo da završimo za manje od dva sata, ali sam pažljivo osluškivala Marka u toku trke i razmišljala kako je važno da za prvi put uopšte i završimo trku, sveži i zadovoljni. Tako kako smo sanjali, tako je i bilo. Polumaraton smo završili za 1.58h, sa osmehom i zagrljajem na cilju.

Ako govorimo o prijateljima na stazi, veliku zahvalnost dugujemo prijateljima iz Reeboka. Neko ko iz senke podržava tvoj napredak i uspeh najkvalitetnijom opremom, a za to ne očekuje ništa zauzvrat, smatra se velikim prijateljem. Ovaj uspeh koji smo postigli bio bi ostvaren na teži način da nismo imali ovu vrstu podrške. U Floatrideu treniram već godinu dana i obožavam ih. A sada i Marko.
Današnje zasluge, već sutra su prošlost. Mi idemo dalje, držimo tempo ubrzanih koraka i trudićemo se da istrajemo. Sada imamo još veći cilj. Naš cilj za april 2019. je maraton, u našem gradu. Time će Marko postati prvi slepi maratonac u Beogradu. Ali put je do tada dug, kao i sam maraton. Hiljade kilometara dovedu do istrčanih 42km. U te kilometre utkana je nada, volja, snovi, snaga, strahovi, upornost, ljudskost pre svega. Ništa ti kilometri ne znače ako pored tog trkača u nama ne napreduje i čovek u nama. A upravo podrška koju drugom pružamo, radost tuđem uspehu, vera u nečiji potencijal i želja da zajedno napredujemo čini nas onima koji su dostojni da se čovekom zovu.